Serija po naslovu i radnji prikazuje nežnu, toplu, porodičnu priču. Traganje porodice Gavrilović, koja pripada srednjoj klasi za davno zakopanim zlatom, zapravo je metafora za izgubljene ili zaboravljene univerzalne ljudske vrednosti. Autori serije u tim pustolovinama gledaocima nude višeslojni optimizam.
Pojedinačno ili u tandemu, supružnici Pavići slove za neprevaziđene televizijske stvaraoce, a što je u novo, nazovi postmoderno doba na polju u kojem deluju, skoro pa izuzetna retkost. Ukoliko izuzmemo tehničke detalje na koje i nisu imali značajniji uticaj, može se bez preterivanja njihov rad nazvati: poznavanje srži društva!
Od Vrućeg vetra do Junaka našeg doba pomenuti autori bave se nama, odnosno karakterima likova što se doslovno sreću u svim sferama društva. I to gotovo bez i jedne jedine greške kada je reč o načinu života pojedinaca, ali i "sukoba" između predstavnika iz ruralnih i urbanih sredina; i to jeste zaista nesvakidašnje dostignuće vredno divljenja.
Paradoksalno, a istovremeno i apsurdno deluje da se njihovi pojedini junaci svakodnevno pojavljuju u javnoj sferi bilo gde u Srbiji; ti vrli stručnjaci pokazuju sve anomalije koje Pavići od smrti Josipa Broza do danas ismevaju. S druge strane, tvorci serija što godinama snimaju kao na traci, naterali su gledaoce da pojedine Pavićeve (anti)junake, poput Srećka Šojića, bez ijedne pozitivne karakteristike prihvate, zavole, ali i da im ponekad čak i zavide.
Srednja klasa u vrtlogu tranzicije
Serija Porodično blago snimana je od 1998. do 2002. godine, s pauzom u vreme bombardovanja Srbije, a bez prethodnog sagledavanja tog perioda, odnosno vremena koje serijal tretira i miljea odigravanja radnje, ne može se valjano sublimirati umetnička vrednost ovog dela.
Naime, u društveno i ekonomski teškom, tranzicionom periodu iz socijalizma ka kapitalizmu, u centar zbivanja u prethodno oprobanom metodu smeštena je beogradska porodica, elitni predstavnik srednjeg staleža.
Stavovi njenih članova odražavaju pogled na sveukupne promene u društvu, a čini se da je porodica, kao glavni faktor radnje izraženija, naglašenija i osetljivija nego u ostalim njihovim radovima.
Tu zasigurno ima i zabeleški one, nazovimo je, epohe što se okončavala u periodu kada je serija snimana. Međutim, vispreniji gledaoci uočavaju da upravo zbog prikazivanja ogoljene stvarnosti, ali i optimističkih nadanja, Pavić i saradnica na scenariju, njegova supruga Ljiljana, kroz ovo delo deluju vizionarski – zamišljeno nad prošlošću, kao i nad neizvesnom budućnošću, svejedno – pojedinačno ili porodično.
Jedan sloj društva u tranzicionoj Srbiji, srednja klasa koja nestaje već godinama, reklo bi se, proživljava scene iz Porodičnog blaga, bez obzira na to što su privatizacija (na srpski način) i kapitalizam odavno već realnost; stiče se utisak kao da je pomenuti deo društva retroaktivno pretočen u likove iz pomenute serije, pa i ne čudi što Radio-televizija Srbije svako malo ponudi trenutak opuštanja uz znan redosled replika, jer aktuelnost je uvek važna medijima.
Suštinski segment o propadanju, odnosno nestajanju srednje klase u bivšoj Jugoslaviji iskazuje se već u prvoj epizodi. Jedan od članova porodice Zlatko Gavrilović ispijajući nes kafu, dok se njegova majka Valerija, advokat, priprema sudsku odbranu, a otac Gavrilo doteruje za odlazak na posao u firmi gde je finansijski direktor, sestra Biljana isprobava haljinu za veliku maturu, a najmlađi brat Beban usavršava učeći engleski jezik; upitan, da mlađem bratu pojasni šta je to middle class Zlatko kaže:
– Srednje žalosno, Bebane.
– Kako žalosno?
– Pa srednjaci, razumeš, ni tamo ni ’vamo, ono nit smrde, nit mirišu. Samo da ne štrče negde, da slučajno ne pišaju uz vetar... I mirno da spavaju, to je glavno! Jao, kako Šekspir ima lepo za njih, Hamlet baš kaže to super: „Spavati, mirno sanjati”. To je njihov glavni životni ideal, razumeš!?
I sve bi nakon ovog Zlatkovog objašnjenja bilo takozvano „soljenje mora” da se scena iz porodičnog doma nije preselila ispred, a potom i unutar privatne kompanije čiji je vlasnik Gavrilov pobratim Janko Janković Lister.
Time su Pavići istakli prenaglašenu, otužnu stvarnost u kojoj se ističe kontrast života poštenog Gavrila koji vozeći „jugo 45” odlazi kod pobratima po novčani zajam, a ovoga sreće u novom „pajeru”.
Aktuelnost dramskog sukoba
Svaka epizoda i kadar ponaosob u Porodičnom blagu zahtevaju usredsređenost i pažnju, mada se zbog glumačkih bravura neretko zanemaruje poruka proistekla iz neke replike.
Recimo, prva epizoda je u mnogo čemu jedna od najzanimljivijih, u njoj se gledaoci ne upoznaju samo i isključivo sa glavnim junacima i radnjom serije, kao što je to slučaj sa mnogim drugim televizijskim ostvarenjima snimljenim poslednjih nekoliko decenija. Pored mnogobrojnih interesantnih detalja prožimaju se i četiri od pet elemenata drame, jedino se rasplet, zanatski, događa u poslednjoj.
Ekspozicija, zaplet, kulminacija i peripetija počinju dolaskom Bisenije Gavrilović sa verenikom Miloradom Jankovićem i ocem Trajkom Gavrilovićem u porodični dom brata Gavrila. Sve se završava ili zapravo tek počinje kada Zlatko izgubi kovertu sa, iz očeve firme pozajmljenih, 20.000 maraka na kiosku brze hrane, namenjenih sestri.
Kraj serije i dramski rasplet dešava se, reklo bi se, u pomalo filmsko-idiličnom tonu: deda Trajko i najmlađi unuk Bratislav pronalaze ćup sa zakopanim porodičnim blagom koji rešava sve njihove nevolje i nakon čega počinje novi život porodice Gavrilović.
No, u pomenutoj uvodnoj epizodi prikazan je i čitav dramski sukob koji se prožima tokom 62 epizode koliko sadrži serija. Najčešće uz dve suprotstavljene strane odvija se borba „dobra i zla”.
Na dijametralno suprotnim stranama su pripadnici srednje klase i oni koji žele više, intelektualci i oni snalažljici, zatim suprotstavljanje gradske elite i čoveka iz ruralne sredine, potom upravljača, tj. menadžera i (ne)poštenih radnika, a u svemu tome ima i odvajkada prisutnog generacijskog jaza i sve to pod velom tranzicionog perioda.
U ovakvoj konstataciji stvari, serija Porodično blago ne upada u oči plitkoumnih i ne zamera se dubokoumnima, ako uopšte postoje jedni i drugi, jer ionako obe strane u svemu, a u godinama nakon kraja serije traže i vide samo zabavu.
Ako se neko i uprkos razumevanju detalja zapitao na koncu svega – čemu reprize, odgovor je posve jednostavan. Repriziraće se Porodično blago, ali i druge Pavićeve serije, dok god postoje oni koje interesuje šta će se desiti u sledećoj epizodi, kako bi se melanholično prisetili neke od prethodnih repriza.
Repriziraće se dok god Goran Brando Gagić ne pronađe angažman u inostranom fudbalskom klubu posredstvom menadžera Labuda Stojanovića, dok god Lister i Gazda Jeza žele na prodaji sportiste da zarade, repriziraće se dok god Stojkovići dolaze u prestonicu, trbuhom za kruhom, dok god razne Baba Roske ordiniraju u javnom prostoru.
Repriziraće se dok god je Gavrila Gavrilovića i njegove porodice, Valerije, Zlatka, Biljane i Bratislava, deda Trajka i Bisenije, sa sve večitim studentom Kokanom i lopužom Mićom.
Biće još Porodičnog blaga u repriznom terminu, jer duh Gavrila i dalje prati društvo u kojem živimo, radimo, stvaramo, lažemo, krademo, podmićujemo, varamo, spletkarimo…
Pavići su se u svim serijama do sada bavili većinskim delom društva, pritom obuhvatajući svaki segment, odnosno podsistem u društvu, prikazavši egzaktno i koncizno sve dobre i loše strane.
Na kraju krajeva, velika većina građana u Srbiji danas proživljava posledice prikazane uPorodičnom blagu,i iz tog razloga radnja serije je i dalje aktuelna.
Kao antipod predstavljenoj ideji oličenoj u televizijskom delu na kraju svake epizode čuje se pesma Srce porodično koja uliva optimizam pomešan s (ne)poznatom nostalgijom dok muzika Kornelija Kovača odzvanja u ritmu reči: „Čekamo zoru da nam svane, bojimo maštom sive dane“.
